Pored toga što ste filmska rediteljka, Vi ste završili i master studije iz biohemije. Kako Vam je to pomoglo i da li Vam je omogućio drugačiji uvid u režiju?
Joana: Da, jesam. Interesantno je to zato što kao filmski reditelj morate biti dobro organizovani, morate da vidite širu sliku i strategiju. Mislim da naučno obrazovanje pomaže u tome. Pomaže vam da budete pedantni u svom umu. Ali isto tako mi je pomoglo i na praktičan način, jer kada sam otišla u Ameriku, bila sam u velikoj krizi. Škola je bila preskupa i nisam mogla da je platim, a kao inostrani student nisam mogla da radim. Tako da je moja jedina opcija bila da predajem nešto na univerzitetu kao student. To je jedina stvar koju ste mogli legalno da radite kao student u Sjedinjenim Državama. Otišla sam na katedru za biologiju na univerzitetu koji sam pohađala, prosto da bih tražila posao. Oni su pogledali moju diplomu iz Ruminije, bili su vrlo impresionirani i zaposlili su me. Predavala sam biologiju nekoliko godina, tako sam platila filmsku školu u Americi. Tako da, da, biohemija je bila vrlo korisna.
Vi ste takođe i scenarista i montažer? Koliko Vam to pomaže u režiji?
Joana: Montirala sam neke stvari i napisala sam ovaj film (Limunada, 2018.) i pisala sam druge stvari koje nisu ušle u produkciju. Napisala sam još jednu stvar sa Kristijanom (Kristijan Munđiju), koju je neko drugi pretvarao u film. Ali da, mislim da je neophodno da, ako ne planirate da pišete i montirate svoj film, dobro poznajete kako ove stvari funkcionišu. Kada se nađete u situaciji da ste na setu kao rediteljka, sa svojim glumcima, stvarno morate da razumete kako se pisanje scenarija radi, ukoliko dođe do toga da neke stvari morate da menjate na licu mesta, ili ukoliko morate nešto da objasnite glumcima. Stvarno morate da razumete pisanje scenarija vrlo dobro čak iako ga vi lično ne pišete. Sa montiranjem je ista stvar. Jako je korisno razumeti montiranje jer vam pomaže da razumete ritam filma i nemerljivo je pomagalo kada razmišljate o tome kako ćete snimiti film. Omogućava vam da zamislite kako će krajnji produkt izgledati i to vam dosta pomaže na samom snimanju. A naravno idealno bi bilo da kao reditelj razumete šta rade i svi drugi ljudi iz ekipe!
Radnja vašeg filma „Limunada“ smeštena je u Sjedinjenim Američkim Državama, dok se bavite problemima migrantkinje iz Rumunije ali ste ga ipak snimali u Kanadi?
Joana: Zašto sam snimala u Kanadi? Volela bih da sam mogla da snimam u Sjedinjenim Državama, ali nije bilo moguće da dovedemo rumunske glumice i neke članove ekipe iz Nemačke i Švedske. Nismo uspeli da nađemo legalan način da ih dovedemo na snimanje u Sjedinjenim Državama. Znači baš zbog imigracijskih razloga, smo odlučili da snimamo u Kanadi. Dobro, isprva je bilo samo iz imigracionih razloga, ali na kraju nas je Kanada veoma podržala. Na kraju se ispostavilo da je to najbolja moguća odluka i situacija.
Kao član žirija, šta bi ste lično voleli da vidite u filmu?
Joana: Volela bih da budem dirnuta. Želim da osetim emociju, filma. I dalje sam ja ipak samo gledalac kad gledam film. Volim da sedim ispred platna i da se osećam kao da zaista želim da vidim šta će se desiti, a ne da razmišljam o tome kako bih volela da ustanem i odem da popijem čašu vode. Želim da budem potpuno uvučena u film i da budem dirnuta.
Vi ste takođe i profesorka, šta bi ste poručili mladim stvaraocima koji žele da uspeju u inostranstvu?
Joana: Teško je! Svaki put kada napustite vašu kulturu, kulturu koju dobro poznajete, morate da budete spremni da ponovo učite ispočetka. Na primer i ja sama imam poteškoća da pišem dijaloge na engleskom koje bi Amerikanci izgovarali. Da pišete o radnji i konkretnim situacijama koje su uverljive potrebno je vremena. Ja sam živela petnaest godina u Sjedinjenim Državama, pa sam tek onda snimila film. Tako da treba vremena i strpljenja. Dakle morate konstantno da učite, posmatrate i upijate, da suštinski razumetu kulturu zemlje za koju radite film.
Ako biste morali da izdvojite jednu važnu razliku između naše domaće kulture i kinematografije i kulture Sjedinjenih Država, koja bi to bila ključna razlika?
Joana: Ako mora da bude jedna stvar, morala bih da kažem da je to sam način razmišljanja. Za nas u istočnoj Evropi stvari su uvek veoma komplikovane, a u Americi, oni žele da stvari budu proste. To ne znači da su one proste, ali oni zaista žele da je sve uprošćeno. Vrlo je teško da promenite način razmišljanja. Kod nas sve ima svoje slojeve i podtekst. Ljudi nešto kažu, a misle nešto drugo. Morate da budete svesni da ne možete da računate ni na šta. Danas može da bude jedno, a već sutra nešto potpuno drugo! A u Americi, ljudi vole da stvari budu proste i konkretne i kada mnogo zalazite u detalje oni gube pažnju. To je kulturološka stvar. Za njih postoje dobri momci i loši momci i ništa drugo. Vrlo im je teško objasniti bilo šta između.
Andrija Ilić
