Razgovor sa Rejfom Fajnsom, Olegom Ivenkom i Gabrielom Tanom povodom filma Bela vrana
„Samo želim da znate da smo ovaj film snimili zahvaljujući Beogradu. Ne bimo mogli da ga snimimo bez predivnih producenata Work in progress i njihove podrške. Ovaj film je jako teško snimiti, a ovaj grad, vlada, i mnogi drugi ljudi su nam pružili neverovatnu podršku bez koje ne bi bilo filma. Tako da ako niste znali, vaša zemlja ima izvanredan kapacitet da podrži i pomogne međunarodnoj filmskoj industriji, i na tome sam vam duboko zahvalan.“
„Od prvog puta sam se u Beogradu osećao veoma prijatno i dobrodošlo, tako da mi je ušao pod kožu i veoma sam srećan što sam ovde,“ izjavio je Fajns na samom početku konferencije, a zatim je sa okupljenim predstavnicima medija razgovarao o svom novom filmu, Bela vrana.
Šta vas je privuklo ovoj priči?
Bio sam previše mlad da bih video Nurejeva uživo, ali došao sam do ove piče kada sam dobio nekoliko poglavlja njegove biografije. Nekoliko godina koje su prethodile njegovom begu činile su ova rana poglavlja. Fascinirao me je duh ovog mladog čoveka i njegova čelična volja da se ostvari kao umetnik u tom trenutku hladnog rata, sukoba istočne i zapadne Evrope. Taj mladi čovek u centru priče nosio je toliko tema i ideja o umetničkom izražavanju, ideološkim konfliktima, tako da me je to privuklo ovoj priči.
Da li je lik koji u filmu tumačite autentičan? To je čovek koji duboko razume umetnost, ima plemenitosti i ume da podržava svoje učenike, da li danas imamo ljude koji se na taj način odnose prema umetnosti i umetnicima?
Mislim da je to odlično pitanje . Suština pitanja je- koja je vrednost koju stavljamo na disciplinu kao što je balet, muzika, gluma? Za mene je Puškin neko ko duboko shvata značaj čistog umetničkog izraza i disciplinu koja ide uz to. On je veoma čistog duha. Ja mislim da su veoma retki takvi ljudi koji su potpuno posvećeni umetnosti, koji neguju umetničke veštine. Nurejev je imao instinkt, brzo je shvatio da samo Puškin može da ga nauči jer je Puškin redak duh.Verujem da takvi ljudi i dalje postoje.
Jedno od bitnih pitanja u filmu je sloboda, u umetničkom ali i političkom smislu. Nurejev je do slobode stigao tako što je prebegao. Gde smo danas kada je reč o slobodi?
Mogli bismo da imamo dug razgovor uz pivo o ovoj temi. Ja sam rođen na zapadu, u Engleskoj, mogao sam samo da čitam o životu u Sovjetskom Savezu i toj ideologiji. Ja ne živim u takvoj vrsti opresije. Mogu da pronađem dosta razloga za kritiku ako želim, ali slobodan sam da stanem na ulicu i kažem šta želim, ili da izrazim svoje mišljenje u knjizi. Taj svet koji je Nurejev napustio je bio užasno surov kad je u pitanju opresija individualaca, individualne ekspresije. Ali za ovaj film je bilo važno da predstavimo sovjetski svet u kome je taj mladi čovek bio negovan i pažen, negovali su ga ljudi kao što je Puškin. Za mene je veoma važna scena gde on ide u posetu svojim prijateljima, dvema sestrama. One su i dalje žive i jedna od njih mi je rekla „Ja se nikada nisam osetila ugnjetavano kad sam bila mlada studenkinja, ja sam se osećala slobodno“. To je veoma važno, iako je postojala kontrola koju je predstavljao KGB, postojala je mreža ljudske ljubaznosti i tolerancije. Sve scene u Lenjingradu sam želeo da predstavim malo bogatijom paletom boja. Hteo sam da nagovestim da je to bio svet koji je imao boju, iako je naše iskustvo sovjetskog sveta uglavnom crno belo. Taj svakodnevni život je bio pun radosti, gostoprimljivosti, i proslava uprkos svim negativnim stvarima.
Vaš lik nema potrebu za slobodom u profesiji a ni u privatnom životu.- Mi vidimo čoveka pomirenog sa sudbinom, čini se da nema hrabrosti da zaviri u svoj bračni život, a ni društvo u kome živi.
Mogli biste da kažete da mu fali hrabrosti, ali ja instinktivno osećam da je on stvorio život oko svog rada, i to mu je dovoljno. On me je kao lik duboko dirnuo. Ljudi koje sam upoznao kojima je on bio profesor smatraju ga veoma posebnim, jedinstvenim čovekom. Naravno možemo da ga osuđujemo ali je meni veoma dirljiva ta posvećenost poslu koja ga održava u životu. Ne mogu da ga nazovem slabim čovekom.
Da li danas ima mnogo manje suštinske slobode i da li ljudi imaju mnogo manje potrebe za slobodom?
Mislim da bi ovo pitanje zahtevalo previše dug odgovor. To zavisi od zemalja o kojima govorimo. Uz nekim zemljama postoji kontrola, a u drugima su ljudi slobodni. Ipak mislim da postoji promena percepcije šta je sloboda, čak i liberalna društva imaju nisku toleranciju prema stvarima koje smatraju nekorektnim. Mislim da istinsku slobodu treba tražiti u nama samima, ne bi trebalo da se oslanjate na sistem. Neki od najvećih pesnika i umetnika su bili ugnjetavani i morali su da preživljavaju na unutrašnjoj slobodi.
Vaše uloge proistekle su iz vrhunske književnosti, a vaša režija kao da proističe iz poezije. Koliko je u vašoj karijeri bila bitna literarna crta?
Moja majka je pisac i kao male nas je podsticala da čitamo. Moja najranija sećanja su kada su nam roditelji kao deci čitali. Definitivno sam došao do glume kroz ljubav prema Šekspiru i pozorištu. Čitanje je moja omiljena aktivnost kad ne snimam ili pripremam predstavu.
U filmu govorite ruski, ako odlučite da posvetite sledeći film nekom iranskom umetniku, da li ćete savladati persijski?
(na ruskom) Bože moj, ne znam.
Jedna replika iz vašeg filma kaže da iza svakog vrhunskog umetnika stoji priča koju želi da ispriča. Koja je to priča koju kroz svoje filmove želite da ispričate?
Pretpostavljam da je svako podstaknut da snimi film nečim što želi da kaže, ali često ne znate šta je to tačno. To je istina koju morate da kažete. Mislim da ne bi trebalo da pravite film ako nemate nešto važno da kažete jer je filmove jako teško praviti. Ja moram da imam snažno osećanje koje me vodi ka tome da režiram nešto, teško je to uraditi ako nemate taj unutrašnji osećaj.
Pitanje za Olega, kakav je bio celokupan stvaralački proces i koliko ste zadovoljni saradnjom sa gospodinom Rejfom?
Oleg: Izuzetno sam zadovoljan. Divno iskustvo, pogotovo sa gospodinom Fajnsom. On je sa svima nama radio i usmeravao nas, objašnjavao nam kako mi to treba da iznesemo i inspirisao nas je i usmeravao u ispravnom pravcu. Za mene je ovaj rad bio uzbudljiv, to je moj prvi filmski eksperiment, bilo mi je istovremeno teško, a s druge strane se nisam plašio jer me je gospodin Fajns učio svemu što se tiče glume.
Kako vi vidite taj odnos političke presije, ličnih i umetničkih sloboda i da li se lik koji tumačite ponovo rodi onog trenutka kad avion sleti na pariski aerodrom?
Oleg: Hteli smo da prikažemo mladog igrača koji želi da igra i pretpostavljam da je u to vreme bilo jako teško igrati na način na koji je on to radio. Mislim da bi mu danas bilo mnogo lakše zato što se svet promenio, ide napred, a u to vreme on je bio za deset glava ispred ostalih, imao je potrebu da kaže „Pogledajte me, vidite šta ja mogu!“
Sa gospodinom Fajnsom idete iz projekta u projekat. Kakvo vas razumevanje veže, je li to isti pogled na film, traganje za istim pričama, istinama?
Gabrielle Tana, producentkinja filma: Osećam kao da smo srodne duše. Mislim da cenimo iste stvari i imamo iste vrednosti, tako da smo formirali predivno kreativno partnerstvo.
