Film Strano telo prikazuje susret jednog mladića sa devojkom, žrtvom seksualnog nasilja. Snimak korišćen u filmu da prikaže bezbrižno detinjstvo mladića je snimak iz privatne arhive glavnog glumca Marka Grabeža. Da li je drugi snimak, u kojem devojčica opisuje drugačije odrastanje, tj. zločin koji je izvršen nad njom, takođe autentičan?
Taj snimak je replika stvarnog snimka devojčice koja opisuje nasilje. Smatrali smo da je neprimereno da originalni snimak koristimo u svrhe filma.
Njena trauma je veoma značajna za razvoj filma.
Scenarista Boris Grgurović i ja dosta smo se bavili istraživanjem te teme, generalno zločina, ali i time kakve posledice takvi događaji imaju na čoveka - sa medicinske i psihološke strane.
Međutim, kroz tu traumu se provlači i pitanje nacionalnosti. Zašto sada?
Ja se iskreno nadam da ne mora sada. Glavni lik u filmu je, poput mene, rođen 1992. godine, nije proživeo ratove i ceo taj haos, imao je normalno odrastanje i tek sada dolazi u dodir sa tim. Postoji mišljenje određenih ljudi da je ovo anti-srpski film. Šta to uopšte znači? Meni je važno da li je film propaganda ili ne. Ako je film propaganda, to je pogrešno i sa tim se ne slažem. Jedan od poslednjih kadrova u mom filmu je muški polni organ i za mene ovo zapravo jeste film o muškom polnom organu. Sve ostalo je pozadinska priča, mi smo rođeni u svemu tome, odrastali smo okruženi tim pričama o ratu.
Uprkos tome što smo posleratna generacija, da li misliš da smo na izvestan način obeleženi ratom?
Svakako da smo obeleženi. To se dešava svuda u svetu, ali kada se dešava u tvojoj blizini, neminovno je da će uticati na tebe i da će neki ljudi pokušavati da ti nametnu svoju mišljenje. Ja nisam fašista i nikada to neću biti. Moj stav je da želim da ostanem van svega toga.
Spomenuo si muški polni organ. Jedna od prvih scena u filmu prikazuje trojicu obnaženih mladića pod tuševima. Uglavnom na filmskom platnu posmatramo nage žene.
Muška golotinja je još uvek tabu. Ružno je što se stalno priželjkuje ženska golotinja, a muška je nešto što je previše. Upravo mi je zanimljivo bilo to da film ide iz muške vizure, vizure glavnog junaka. Radi se o njemu, njegovom telu i seksualnosti. Scena pod tuševima je scena koja je muška svakodnevnica i ona je tu u funkciji prikazivanja prvenstveno sistema čopora, a ne golotinje.
Da li je taj sistem čopora i insistiranje na tome da se muškarac dokazuje kroz seksualnost i agresivnost upravo i okidač za kasnije ponašanje glavnog junaka?
Njegova potreba da se dokaže u društvu se možda i kosi sa onime što on želi. Sve ono što on uradi je možda i više prouzrokovano time nego njegovim susretom sa devojkom. Motiv nadjačavanja u krdu je nešto što mi je bilo veoma bitno.
Scena seksualnog odnosa glavnog junaka i devojke je veoma specifično snimljena.
Navikli smo da se seks prikazuje erotski, brzo, u polumraku. Ljude zbunjuje dužina scene i to što je prikazano onako kako se svima dešava - smotano, u osvetljenoj dnevnoj sobi. Ova scena je namerno pravljena da isprovocira.
Veronika Klačar
