Naziv filma je Šafarikova 19, a prolog glasi Portret moje majke, očeve majke i njenih kćerki. Odakle je crpljena inspiracija za ovaj film i koliko u njemu ima autobiografskih elemenata?
Lana Pavkov: Šafarikova 19 je adresa moje kuće u Staroj Pazovi. Ideja za film potekla je od moje kuće i porodice, od moje majke koja je ostala sama u toj kući i dileme da li kuću zadržati ili je se rešiti. Ne mogu jasno da razgraničim gde počinje moja majka, gde moja baka, sestra ili ja, ali svakako da ima dosta autobiografskih elemenata. Ono što je jasno jeste da je estetika filma inspirisana mojom bakom koja je uvek vodila računa o tome kako neko izgleda, kako se ponaša - drugarice su me često zezale da sve bake prave džem i imaju milje na televizoru, samo moja ima crnu kožnu garnituru i slike Olje Ivanjicki i Pikasa. Bila je istoričar umetnosti i inspiracija za stilizaciju filma.
Scenografija i kostimografija su specifične i veoma vizuelno upečatljive. Da li je takva stilizacija bila zahtevna?
Vanja Lozanović: Snimali smo u blizini Novog Sada, pet noći, u napuštenom dvorcu koji je trebalo opremiti za potrebe snimanja filma. Pomislila sam Treba da polomimo svu scenografiju, a mi nemamo para ni da je kupimo. Produkciono je bilo veoma zahtevno, trebalo je i sašiti kostime, ali se onda pojavila kostimografkinja Biljana Grgur koja je sa svoje dve ruke i dva dinara uspela maestralno da obavi posao.
Maestralna je bila i Jasna Đuričić u glavnoj ulozi. Kako je došlo do saradnje sa njom?
Lana Pavkov: Tokom pisanja scenarija, Dejan i ja smo već videli Jasnu u glavnoj ulozi. Po završetku scenarija sam je kontaktirala, njoj se scenario izuzetno dopao i na našu sreću, odmah je pristala. Ona je bila prva osoba koja je ušla u ovaj projekat i značajno je doprinela filmu.
Vanja Lozanović: Krupni kadar Jasne Đuričić na kraju filma je bio trenutak kada sam pomislila Vredelo je.
Dobar scenario je osnova filma. S obzirom da je ideja za priču potekla od rediteljke, koliko je bilo slobode tokom razvoja scenarija?
Dejan Prćić: Prvobitna priča koju smo imali razlikuje se od finalnog scenarija. Proveli smo dosta vremena zajedno, radeći na filmu. Nije bila ona vrsta rada u kojoj reditelj ima viziju, a scenarista je daktilograf. Ova priča nastala je zahvaljujući zajedničkom radu i uloženoj energiji. Imao sam mnogo kreativne slobode.
Šafarikova 19 ima dosta ličnih elemenata. Šta je ono što će gledaoci u ovom filmu moći da prepoznaju kao univerzalno?
Dejan Prćić: Samozavaravanje je nešto čemu je ljudski rod sklon i u čemu mislim da se krije humor. Taj zaborav, osvešćivanje, suočavanje sa istinom je nešto što je univerzalno.
Lana Pavkov: Takođe, estetika filma i njegove žanrovske odrednice su to što se odmah zakači za publiku, nešto što oni odmah prepoznaju.
Vanja Lozanović: Drama apsurda je izuzetno retka kod nas, a u slučaju kada je to kratkometražni film, mislim da je teško za trideset minuta ili manje napraviti priču koja će biti univerzalna. Drago mi je što su i ljudi koji su bili uključeni u proces snimanja, ostali naježeni pred završenim filmom, strepeći do samog kraja. To mi govori da smo mi možda uspeli.
Veronika Klačar
