Lik Gorana vidimo kao romantika, koji želi da da pronađe svoju ljubav i da se skrasi. Kako ste ga Vi videli?
Goran: Da. On je malo tradicionalnog svetonazora , iako je roker i voli sve to, ali to je pretpostavljam neki odgoj. Malo mesto, mala sredina u kojoj se on nalazi, mislim da je uticalo na sve to, a sa druge strane njemu se sviđaju divlje stvari, isto kao i Aleksi.
Da li zbog toga jedino on ne osuđuje Aleksi?
Goran: Ne bih rekao. On se trudi, on je u sukobu da je ne osuđuje. Ali to je valjda ljubav. Trebalo bi biti ljubav. Da si svestan mana onog drugog, ali se trudiš i radiš na tome da to zanemariš. Stalno je u u tom sukobu. Ono što se nalazi u njemu je borba sa samim sobom, sviđa mu se uzbudljivo, a sa druge strane misli da bi trebalo da živi stabilnim životom.
Dragan: To je nešto o čemu smo mi dosta pričali u montaži i tokom gledanja filma. Lik Gorana je svima najsimpatičniji. Zanimljivo je što kad montirate, vi vidite neke druge aspekte. Nije da on nju ne osuđuje, nije da on njoj ne postavlja zahteve. On je na papiru mnogo veći negativac nego u fillmu. Mislim da ono što pravi razliku nečega što je sadržaj i nečega što je konačni proizvod, je upravo harizma glumca. On tom svojom specifičnom pozitivnošću, koja zrači iz njega, ostavlja drugačiji utisak. Iako kad se na to malo više obrati paznja, Goran kao lik nije baš neko ko je ne osuđuje. Utisak je da je uopšte ne osuđuje zbog harizme glumca koji to igra na malo drugačiji način nego što je to napisano.
Dragane, koliko je film nastajao u montaži, a koliko u toku snimanja, pisanja scenarija. Gde je nastajao?
Dragan: To je sada specifično. Dokumentarni film gotovo uvek nastaje u montaži dok kod igranog filma je to malo drugačije. Ovo je jedan od projekata kao manje više svaki debitantski film u regiji. Razvija se pet do sedam godina. To su ti prvi filmovi autora koji pišu sedamnaest verzija, skupljaju novac, tako da je sve to bilo raspisano. Snimanje je više puta bilo odlagano zbog glumaca, da bi mogli da se uklope Tihana, Goran. Naravno da u montaži neke stvari promenite, ali ipak je ovo film, kao i većina debitanskih igranih filmova, nastao dugogodišjim čekanjem autora na svoj prvi film.
Kako ste sarađivali sa rediteljkom Barbarom Vekarić?
Goran: Jako fino. Lepo je kada imaš priliku da utičeš i imaš osećaj da si uključen u stvaranje od samog početka. Još na probama smo doterivali tekst i vidiš da uvažava tvoje mišljenje i da ga ceni. Sve je pratila i osluškivala naše habituse glumačke i tako je bilo i na setu. Često se čuje kada je mladi reditelj, ima puno ponavljanja. Meni lično je to jako dobro jer imaš veću mogućnost istraživanja. Probaš malo iz ovog ugla iz onog ugla i to je zapravo jako zahvalno.
Dragan: Ja imam tu nesreću da stalno radim sa debitantima i uvek kažem da mi je ovo poslednji debitanski film. Svi debitanti imaju iste mane, osćam se sada kao neka babica. Na svu sreću njen sledeći film neće biti debitantski, pa se nadam da ćemo opet raditi. Što se tiče Barbare, ne znam da li je to dato objašnjenje. Ona više nije na našem kontinentu, za razliku od glave junakinje filma Aleksi, Barbara je odlučila da se odseli. Tako da je u Americi i trenutno je u procesu dobijanja vize. Njoj je beogradska premijera vrlo značajna. Saradnja je bila vrlo laka, Barbara kao osoba je jako prijatna.
Tihana i Vi Gorane u Aleksi niste radili prvi put zajedno. Mislim da se dobro razumete.
Goran: Da, malo je reći više nego dobro.
Bili ste na FEST-u pre koju godinu sa “Zvizdanom”.
Goran: Tako je. Mi smo sad već kao brat i sestra. Tučemo se, volimo se, ljubimo se, mazimo se, šalimo se, imamo svoje šale koje niko drugi ne razume. Nama je super. Vozili smo se skoro u Italiju na jedan festival i mislim da nikome drugom sem meni i njoj nije bilo zabavno u autu, a mi smo se smejali celi put.
