Jezik

eng

Pratite nas

Saša Radojević, reditelj filma "Aleksandra" i Tatjana Venčelovski, glumica

Gospodine Radojeviću, imate li treme?

Nikakve. Ove je sada već treći film koji sam režirao, a da se prikazuje na FEST-u, tako da smatram  kao da sam kod svoje kuće. Mislim da je to pravo mesto,  i reprezentativno mesto  za prikazivanje ovog  filma. Takođe sam ovde bio prisutan  i kao scenarista sa nekoliko svojih filmova, tako da je ovo moje prirodno okruženje.

Ovo je vaš deseti film?

Deseti film ako se saberu svi ti filmovi koji su vezani za scenaristički deo, režijski deo pa i glumački deo, koji je veoma dragocena stvar za razumevanje filma.  Bez tog kompletiranja  ne može zaista da se shvati o čemu je reč u filmu ukoliko se ne izgovori ono što je napisano i osmišljeno ispred same kamere.

Ovo je prva melodrama kojoj ste posvećeni. Citiraću Nevenu Daković koja kaže da melodrama nije žanr. Koliko je vama melodrama omogućila da se igrate?

Iskreno rečeno i u prethodnim filmovima je bilo tih melodramskih elemenata.  U filmu „Porodica“ i u filma “Žigosana“ i  “Narcis i eho“ i u “Poljupcima“ je bilo dosta melodramskih momenata. Melodrama  je jedan žanr koji je meni jako privlačan.  To je žanr koji je duboko ukorenjen u tradiciju. Nedavno sam čitao da je prvi ljubavni roman napisan u prvom veku naše ere, postulati ljubavnog romana i melodrame postoje još od tog vremena. Čitavih dve hiljada godina. Iako nešto postoji kao model koji se stalno ponavlja kroz različite epohe. Ta osnovica je nešto što apsolutno postoji u svim epohama i u tom smislu ta prihvatljivost i razumljivost, čitljivost i identifikacija gledalaca, kada je reč o melodrami, je nešto što je meni veoma privlačno i zato se bavim tom temom. „Aleksandra“ je najčistija u tom pogledu, tako da je ona najčitljivija u tom melodramskom, ali naravno oni koji budu želeli da malo tragaju, mislim da će pronaći i drugih elemenata.

Gledaoci će na platnu videti i Tatjanu Venčelovski. Hvala Vam što ste se vratili na platno, zašto Vas nema češće?

Tatjana: Nije to pitanje za mene. Bila sam dugo odsutna, bavila sam se novinarstvom, bavila sam se odnosima s javnošću i vratila sam se ovom poslu pre četiri, pet godina, ali ovo jeste prva veća filmska uloga, nakon tog povratka.

Ko je Draginja?

Tatjana: Draginja može da bude svaka od nas ili jedna od nas. U tom smislu to jeste simbolika melodrame, jer se ne bavi toliko karakterima koliko se bavi tipovima ličnosti. Ona je vrlo jednostavna žena sa komplikovanim životom, u tom smislu možemo da se identifikujemo sa njom. Volim što je jednostavna priča i jednostavna žena jer nije naš život samo u velikim temama i velikim prelomima, nego mi svaki dan živimo nešto što nas lomi.  Ona možda bolje savladava svoju matricu, pokušava da održi i taj građanski život i porodicu, pošto je samohrana majka,  ali emotivni život joj ne ide od ruke i to je glavni problem.  

Pitanje za reditelja- Kako ste uspeli da jednu oporu situaciju u društvu slikate tom estetikom koja nije nasilna, nija u skladu sa dominantim trendovima u kinematografiji?

Saša: Suština melodrame je nešto što zaista dubinski govori o društvu i političkim relacijama. Nedavno sam imao priliku da gledam film “Opfergang” Vajta Harlana iz 1944. godine. To je melodrama na kvadrat. Pravljen u trenutku kada Nemačka propada, kada je celo društvo u potpunom rasulu.  Kada to posmatrate vi u podtekstu možete da vidite sve o tome šta se dešava u Nemačkoj, bez obzira na to što je i muzika fascinantna i slika je fascinantna i ljubavni odnosi su kompleksno prikazani.  Sa druge strane filmovi Daglasa Sirka su takođe melodrame i zaista mogu da se čitaju kao najbolji pokazatelj toga što se dešava u društvu. 

Postavlja se pitanje, zašto melodrama nije postojala u našoj zemlji u nekom većem obimu. Da bi melodrama postojala  neophodno je da postoji dominantan moralni kod u društvu, a mi smo živeli, a mislim da i sada živimo, u društvu gde ne postoji dominantni moralni kod.  Ne postoji ta varijanta da znate da je nešto prekršaj, prelazak preko granice, kada se pređe preko  granice zaljubi se žena u starijeg muškarca ili crnca ili šta god. Nešto što je nepoćutno u određenom krugu. Tog trenutka vi imate jasan prostor za melodramu. Ako to kod nas ne postoji, morate da tražite mnoge druge strategije, kako biste taj moralni kod uspostavili ili negirali.  U filmu “Aleksandra” ima mnogo tih podzemnih struja koje se nadovezuju i na našu istoriju. On je u dizajnu vrlo često i retro.  Traži se u ambijentima koji su nekada bili karakteristični za filmove crnog talasa.  To su ti prolazi, haustori, neobični prizori koje danas više ne vidimo, a zapravo ih pokazujemo na svetao način. Tako da je “Aleksandra“ ta dvostruka igra gde se kroz ambijente pokazuje nešto što je periferija i raspad jednog društva koje će ubrzo nestati. Mi to beležimo u vremensku kapsulu pre nego što zauvek nestane izgradnjom nekih velelepnih objekata. Otuda je melodrama dobar poligon da se najrazličitije, uslovno rečeno umetničke i komunikativne strategije sprovode.

Sponzori

Partner
MTS
Uz posebnu zahvalnost donatoru
Lukoil
 
Sponzori festivala
Knjaz
 
Gorki list
 
Tikves
 
Pepsi
 
Staropramen
 
Nescafe
 
Hubert