Vaš film je tonalno veoma raznolik, istovremeno je i melodrama, i crna komedija, a ima i političku pozadinu. Kako ste postigli to jedinstvo tonova i da li vam je politička priča bila značajna ili ste je iskoristili samo kao pozadinu?
Od samog početka bilo mi je jasno da će priča biti ova retka kombinacija drame, političkog trilera i intimnog portreta dve sestre. Bilo je veoma izazovno jer različiti tonovi žive u istoj priči, ali drago mi je što sam to uradio. Za ovakav film je jako bitno da ste u saglasju sa glumicama, i za njih je to veoma riskantno. Politička i istorijska pozadina uglavnom služe kao veza, želeo sam da napravim neki komentar ali takođe sam hteo da zavirim u mračne tajne jedne porodice. Njih dve ni ne znaju šta je otac radio u prošlosti, tako da je ovo film o tom procesu shvatanja, otkrivanja odakle dolaze, šta je njihova priča. Za njih je to putovanje za koje nisu ni znali da će biti deo njihovih života. Nekad pročitate u novinama vesti koje vam se čine veoma apstraktno jer pripadaju tuđim životima, a za njih je to realnost, deo njihove prošlosti, i to je veoma šokantno. Ne samo za njih već i za publiku, da otkriju za šta je sve sposobna njihova majka i šta je sve pokušala da sakrije proteklih decenija.
FEST je otvorio film Miljenica koji je imao ogromnog uspeha, ali mu je trebalo dvadeset godina da dođe do publike jer su producenti smatrali da niko neće hteti da gleda film gde su samo žene u glavnim ulogama. U vašem filmu je fokus na tri jake žene i njihovom odnosu. Da li je konačno došao trenutak za takve priče?
Za mene je važno da imam ovakve priče na platnu i ovakve likove. U svojim filmovima uvek pokušavam da dam glas likovima koji ga inače nemaju, ili nemamo priliku da čujemo njihov glas. Mislio sam da je dobar momenat za film o ovom ženskom trouglu, majke i dve sestre. Takođe je bio dobar momenat jer sam upravo završio svoj prethodni film Klan gde je u fokusu bio otac i njegovi sinovi, a u ovom majka i ćerke, tako da postoji ta veza između njih. Klan je ostvario ogroman uspeh širom sveta, ali bio je veoma drugačiji, potpuno drugačijeg tona, tako da mi je bilo izazovno da odmah posle uradim Spokoj.
Čini se kao da je ova uloga pisana baš za vašu suprugu, Martinu Guzman, a pored nje glumi i Berenis Bežo. Da li ste krenuli sa odabirom uloga i koliko su glumice uticale na razvoj priče i koliko su radile na scenariju?
Snimanje ovog filma bio je veliki izazov za mene i za ekipu. To je jedan film koji je bilo moguće napraviti samo zahvaljujući trima glavnim glumicama. Sa Martinom Guzman, mojom partnerkom, sam puno radio, ovo nam je peti film. Napisao sam ga imajući nju na umu, njen talenat i sposobnost da iznese ovakav lik bez kompromisa. Berenis je glumica koju svi znamo. Ona je fizički veoma slična Martini, na tome se i zasniva simbioza koja postoji između njihovih likova, ta sestrinska ljubav.
Na scenariju sam jako dugo radio. O priči obično počinjem da razmišljam nekoliko godina pre nego što počnem da pišem scenario. Priču ovog filma sam počeo da razvijam još 2010. godine kad je Martina bila u žiriju u Kanu gde smo upoznali Berenis. Bio sam fasciniran njihovom sličnošću i palo mi je na pamet da napravim film u kome će njih dve igrati sestre.
Naslov filma je Spokoj, ali drama se zasniva na nespokoju svih likova koji se nalaze na tom imanju.
U Argentini je običaj da se takva imanja nazivaju imenima poput spokoj, mir, smirenost, odmor. To više prikazuje želju da tako nešto postoji na tim mestima nego stvarno stanje stvari. Kuća koja nosi naziv spokoj ipak krije nešto drugačije. Od početka su dva sveta prikazana istovremeno. Priča je zasnovana na dve sestre koje ne poznaju svoju prošlost i one polako zajedno počinju da otkrivaju kako porodičnu, tako i prošlost Argentine.
Koristite strukturu telenovele da biste ispričali jednu mračnu priču.
Melodrama je dobar žanr za rad. Tu postoje ekstremni momenti, momenti apsurda, pa čak i crnog humora. Za mene je dobra referenca Bunjuel, Anđeo uništenja, ili Hičkokov Prozor u dvorište.
Klan je imao preko milion i po posetilaca u samo prve dve nedelje prikazivanja u Argentini, i osvojio je Srebrnog lava u Veneciji. Obično se kaže da postoje festivalski filmovi i blokbasteri, a vi uspevate da pravite festivalske blokbastere. Kako vam to uspeva i koja je to magična formula?
Teško je reći. Ja volim razne vrste filmova, pre nego što sam postao reditelj bio sam filmofil i student. Ono što me inspiriše je moja ljubav prema filmu i prema pripovedanju. Ja i dalje gledam filmove, kod kuće čak imam svoj bioskop, ovde sam da predstavim svoj film, za par dana ću biti žiri na jednom festivalu, moji prijatelji su ljudi iz industrije... Ne znam šta je tajna ali mogu da kažem da sam učio od najboljih i da pokušavam da vratim ono što sam dobio kao gledalac i kao filmofil. Mislim da istovremeno pokušavam da ispričam svoje priče ali i da napravim omaž velikim filmovima iz kojih smo svi potekli. Moje reference su veoma raznolike, ali uglavnom su to reditelji koji pokušavaju da komuniciraju sa publikom. Mislim da je važno da se priče ispričaju što većoj publici, da damo sve što možemo kao umetnici.
