Sve je emotivno oko filma. Fest je u znaku Dušana Makavejeva.
Govoreći realno teško je napraviti emotivan film kada je reč o Dušanu Makavejevu. On više pripada nekom formalnom, intelektualnom biću filma i jezika. Tu ima ironije, sarkazma, najmanje ima emocije. Smrt je ušla neplanirano u film. Počelo je sa Milenom Dravić. Ispostavilo se da je to njeno poslednje pojavljivanje na filmu. Sa njom je počela ta emocija.
Nismo za života Makavejeva uspeli da napravimo jednu veliku retroskektivnu izložbu, razgovarali smo sa njim da se napravi jedan veliki međunarodni simpozijum o njegovom delu. On je bio upoznat sa tom idejom da sala dobije njegovo ime. Tako da film nije namenski pravljen. 2016. godine ja sam poželeo da snimim njegovo pojavljivanje u Domu omladine na Festivalu autorskog filma. On se retko pojavljivao u javnosti sa svojom suprugom. To je bilo jedno vrlo emotivno pojavljivanje. Nekako smo uspeli da ga zabeležimo i intuitivno sam osećao da bi to trebalo da bude početak filma. To je bio prvi snimajući dan, pre dve I po godine. Onda smo prošle godine 14. marta krenuli sa Milenom Dravić.
Vaš film je omaž Makavejevu, ali i analiza vremena koje je bilo teško po umetnost kao i analiza titoizma.
U Srbiji nije popularno baviti se titoizmom. Postoji ideja da je to jedno relativno srećno doba i da niko ne mari za taj totalitarni karakter tog režima. Za mene titoizam nije bio lak. Bio sam svestan tog totalitarnog karaktera države. Nikada nisam bio deo ničega osim Gorana zbog imena i pionira zbog godina. Ja sam istoričar umetnosti , tako da imam ozbiljne modele proučavanja istorije kao nauke. Sve što se kasnije događalo je izašlo iz jednog ideološkog diskursa i jednoumlja koji nam je ispirao mozgove. To se strašno lako zaboravilo ali to je osnova. Pre dve godine sam ja dobio te trake zahvaljujući kolegi Igoru Toholju.To je za mene bilo šokantno otriće jer sam shvatio da postoji jedna velika istorijska vrednost kao autentičan izvor načina razmišljanja. Kad čovek kaže mi u našoj demokratskoj zemlji možemo da zabranimo, to kaže kao najnormalniji vrednosni stav. Demokratija je povezana sa zabranom, većina diktira manjini, to su sve postulati koji su suprotni elementarnom poimanju demokratije.
Da li je Dušan Makavejev bio u prilici da ga snimite kako sluša šta ljudi govore o njemu?
Svi vole da se grebu o neko veliko ime. Ja nisam taj čovek. Dušan Makavejev je došao 2003. godine na preporuku jednog gospodina iz Pariza u montažu dok sam pravi film “Kasting”, meni je to bila velika cast. Onda smo imali nekoliko predivnih susreta. Dolazio je na premijere svih mojih filmova. On me je među prvima, zajedno sa Cvetkovićem, učlanio u Evropsku filmsku akademiju. Bio sam inspirisan Dušanom Makavejevim, on je odista neko ko je meni pružao podršku u ovoj zemlji. Samo da znate, ja sam prvi nagrađeni dokumentarista u Amsterdamu, nije tačno da se to sada dogodilo. Ja nikada nisam zarađivao od filma, eventualno sam dobijao neku siću za postprodukciju. U tom kontekstu, podrška Dušana Makavejeva za mene je bila jedno veliko ohrabrenje. Da znate, i ovaj film je urađen sa skromnim sredstvima, bez obzira na značaj I veličinu teme. Meni je samo žao što nisam uspeo Milenu Dravić da odvedem na neku kansku plažu. Ovaj film je zasluživao to i ona je zaslužila to. Da priča u Kanu.
Koliko vam je pomogao Dušan Makavejev u filmu?
Na žalost on nije uspeo da pogleda film. Mi smo počeli snimanje 14. marta, nismo komunicirali, nije prosto bio u prilici da komunicira. Razgovarali smo sa Bojanom Makavejev, ona nam je dala neobično veliku i dragocenu podršku. Dala nam je unikatne materijale. Veliki Svetozar Cvetković odmah se ponudio da pomogne, ništa ga drugo nije zanimalo, govorio je da je to njegov dug Dušanu Makavejevu i sprskoj kinematografiji. Bilo je tog nekog zdravog jezgra i zahvaljujući takvim ljudima smo mogli da snimimo film sa strašno malo sredstava.
