Razgovor sa ekipom filma Između dana i noći- Andro Martinović, reditelj, Lazar Ristovski, glumac i producent, Tihomir Stanić, glumac
Od Vašeg prvog kratkog filma prošlo je 16 godina. Kako biste predstavili ovaj film?
Prošlo je dosta od tog filma koji je baš premijerno prikazan u ovoj dvorani Doma sindikata. Ja sam radio u međuvremenu neke kratke i dokumentarne filmove. Drago mi je da smo ponovo tu sa ovim filmom koji je i srpsska koprodukcija. Nastajao je kroz dugo vremensko razdoblje iako je rađen jako kratko- snimanje 20 dana, montaža 4 nedelje, što je bilo uslovljeno produkcionim problemima. Kao što znate Crna Gora je ušla u proces obnove kinematografske proizvodnje, to je proces koji nije lak. Mi smo inicijalno dobili sredstva od Ministarstva kulture koja su bila vrlo skromna, naročito u odnosu na prvu zamisao filma, i nije bilo moguće sa tim ući u snimanje a kamoli završiti ga. Naravno to dalje limitira sve ono što kasnije čeka, konkurse u regionu, svi znate da se svi filmovi danas manje više prave u zajedničkoj saradnji kao nekad. Bili smo prinuđeni da prvobitnu zamisao promenimo, da uradimo drugačiju strukturu filma. Nalazeći jedno zajedničko tematsko, motivsko jezgro krenuli smo da pravimo jedan triptih. Tako smo i snimali, po fazama, i najzad uspeli da taj film završimo. Zaista smatram privilegijom što se film premijerno predstavlja baš na FEST-u. Ovo je festival koji je pomogao ne samo našem oblikovanju pogleda na film već je i uticao na naš doživljaj sveta.
Kažite nam nešto o procesu pisanja, kako ste odabrali te tri priče?
Ta treća priča je bila inicijalna, priča o ocu koji traži sina, zasnovana je na iskustvima ljudi, nekoliko hiljada ljudi koji i dalje nisu pronađeni posle svih stvari koje su se dešavale u bivšoj Jugoslaviji. Kad smo bili na prekretnici da ili odustanemo ili nešto promenimo, ja sam od te prvobitne priče zadržao poslednji čin i dodao joj neke druge priče koje su me zanimale, a koje su imale u svojoj osnovi odnos između oca i sina.
Ta treća priča je veoma snažna. Ona je bila dovoljno inspirativna da prihvatite ulogu u filmu i da budete koproducent.
Lazar Ristovski: Ja verovatno ne bih ni glumio u filmovima da nisam koproducent, pa onda pošto sam koproducent imaju obavezu da mi daju uloge. Inače retko bih ja dobijao uloge u ovom vremenu. (smeh) Manjinske koprodukcije se pokazuju kao jedan model bez koga ovde ne bi mogao da se snimi nijedan film, tako da sam sa Ivanom Đurovićem producirao ovaj film. Zadovoljan sam jer je ovo funkcionisalo besprekorno za jednu malu kinematografiju i veoma malu produkciju. Mislim da je i za njih to bio dobar model i spoj, da Srbija učestvuje u ovakvom filmu.
Po mnogo čemu ovo je jedan redak film od reditelja koji se usudio da na jedan umetnički, autorski način dešifruje ove tri priče. Ovo je triptih koji govori na slikoviti, vizuelni način o tri kategorije ljudi i vremena u kome se priče događaju. Srećan sam što sam bio deo ovog projekta jer je ovo jedna od uloga koje glumac ne dobija često i ja sam je stvarno sa radošću. Zajedno sa Androm dešifrovao sam je na jedan diskretni, unutrašnji, misaoni način. Ovu vrstu uloga je istovremeno lako i teško igrati. Ćutao sam sve vreme, malo se namrštio, malo bio ozbiljan i eto, neki rezultat je ispao koji čak i nije loš.
Andro Martinović: Pretpostavljam da ste razumeli Lazin humor, zapravo je bilo drugačije, ja sam ga zvao da igra tu ulogu, pa sam posle razmišljao kako ćemo mi to platiti i Laza se onda posle ponudio da pomogne da taj film završimo. Moram da dodam, zaista sam zahvalan svima koji su učestvovali u filmu. Dugujem zahvalnost na doprinosu i njemu i Tiki, koji su sjajni ljudi, i mislim da ćemo i dalje sarađivati.
Tihomire, vi ste u srednjoj priči koja nosi dozu mistike i unosi nervozu. Vaš lik se kreće u začaranom krugu, nikako da iz njega izađe, kasnije saznajemo i zašto. Kako je vama to izgledalo?
Tihomir Stanić: Ja se srećom više ne bavim produkcijom nego samo glumim i to mi pričinjava veliko zadovoljstvo. Ovaj film smo snimali nekoliko noći na aerodromu u Podgorici i noć na aerodromu je dosta uzbudljiva, mistična. Mogu slobodno reći da sam sa rediteljem postigao takvu vrstu bliskosti i razumevanja, to sam osećao tokom snimanja a posle sam video da sam i nagrađen u tom smislu jer je reditelj u film uvrstio nešto do čega je meni lično stalo. Moj otac koji je bio seoski učitelj, i koji je poslužio kao inspiracija za film Falsifikator, je decu širom Jugoslavije učio azbuku na taj način koji je prikazan u filmu. Zbog toga mi ovaj film toliko intimno znači, mnogo više nego što se na prvi pogled može i videti.
