Razgovor sa Goranom Markovićem, rediteljem, i Tihomirom Stanićem, glumcem filma Delirijum Tremens
Nakon „Turneje“ i „Falsifikatora“, još jedan komad je prešao na platna. Kako ste se odlučili da to uradite i sa tekstom „Delirijum Tremens“?
Goran Marković: Tu ideju je imao Predrag Ejdus. On me je zvao, pošto se taj komad igrao jako dugo, i rekao da bi voleo da se to snimi. To je delovalo dosta ultimativno, zbog toga što je on već tada bio u stanju koje je u tom trenutku bilo dosta kritično. Otišao sam na televiziju, to im predložio i oni su prihvatili film i mini seriju. Onda sam adaptirao taj komad i napravio nešto drugo, to više nije taj komad, ali suština je ostala. Još uvek sam se nadao da bi Ejdus mogao da igra, međutim, on to nije mogao. Zamolio sam Tihomira Stanića, koji se osećao zbog toga nekako čudno, bilo mu je nezgodno da zameni čoveka koji je još uvek živ. Otišao sam u bolnicu i Ejdus mi je rekao da je izbor Tihomira Stanića prava stvar, što sam ja već naravno znao. Kada smo počeli da snimamo, Ejdus je treći dan nakon toga umro. Tika i ja smo imali tu senku smrti sve vreme i pokušavali da radimo kao da je sve u redu i kao da je on živ. Pokušali smo da se zabavljamo. Videćete da je to mešavina komedije i drame. Sve u svemu bio je to novi poduhvat, nova stvar, imao sam motiv da napravim nešto što se razlikuje.
Zbog čega ste se odlučili da bude televizijski film? Ispričan je filmskim jezikom. Zbog čega niste odmah pravili bioskopski film?
Goran Marković: Prethodno sam radio jedan film sa televizijom koji se zove „Slepi putnik na brodu ludaka“. Imao sam dobra iskustva sa ljudima iz te kuće koji su dočekali da rade nešto što ih je stvarno zanimalo i što je bilo malo drugačije. Ti ljudi su i dalje bili na okupu i hteli su da rade nešto novo. To je za mene bilo važno jer sam imao ekipu koja je vrlo motivisana i kreativna. Sa druge strane, ja sam već pet ili šest puta bio odbijan sa raznim projektima od strane Filmskog centra Srbije. Pretpostavljao sam da me smatraju za staro gvožđe i da im nisam više interesantan za kinematografiju. Pitanje je samo kojim putem smo došli do ovoga.
Kada kažete serija, koliko će ona imati epizoda, i kada će biti prikazana?
Goran: Četiri. Biće prikazana na jesen.
Uloga Dagija je bila inspirativna. Imate široki opseg emocija, kako ste se pripremali?
Tihomir Stanić: Nisam se pripremao, to je jedna od onih uloga za koju se faktički pripremate celi život, celom karijerom i celim načinom svog života. Ja sam bio prisutan kada je nastala ideja o tom pozorišnom komadu. Predrag Ejdus je meni lično bio jedan od najdražih, iz nekih privatnih razloga i neke naše istorije. Mi smo zajedno igrali Geteovog Fausta u Narodnom pozorištu i u vreme kada smo radili tu predstavu Peca se razboleo. Imao jedan ozbiljan zdravstveni incident. Posetio sam ga u bolnici, baš kada ga je i Goran posetio. Sa Goranom sam radio mnogo poslednju deceniju, pa sam bio upućen u ovaj proces (Delirijum Tremens) i kada je postalo neminovno da ću igrati ja, a ne Peca, otišao sam kod njega da ga pitam šta on o svemu tome misli. On je rekao da je pretpostavljao da će Goran pozvati mene. Postoji jedna slična scena u predstavi gde dolazi glumac koji treba da menja Dagija, a Dagi mu odgovori „Pa nemaš ti taj sadržaj, nećeš moći“. Peca meni kaže „Vidi, imao ona scena, ali neću ja da pravim aluzije na ovu našu situaciju, ali pokušaj da odglumiš to kao da si se malo uvredio“. Peca je u sebi imao tu otmenost u svom stavu, i profesionalnom i privatnom. Upravo sam tu otmenost i dostojanstvo Predraga Ejdusa pokušao da dotaknem.
Goran Marković: Ja sam zahvalan svim glumcima što su uspeli da svoj doprinos daju priči o glumcima. To je vrlo bitno, naročito Tika, zato što se ova stvar i tiče njega, ima paralele između njegovog života i života ovog lika. Ja sam ovo stvarno zamislio kao odu glumcu. Ovaj film se isključivo bavi sudbinom glumca. Ljudi koji konzumiraju glumačku umetnost imaju poseban odnos prema njima, i glumci prenose to njihovo osećanje, to se i njih tiče. Iako sam se bavio glumcem, to ne znači da se nisam bavio ovim trenutkom i ovom zemljom i ovom užasnom situacijom u kojoj se nalazimo. Na kraju krajeva, ako pogledate, glumci igraju znajčajnu ulogu u sveopštim protestima i reakcijama na stanje u ovom društvu. Glumci su u prvim redovima. Ljudi ih vole ne zato što se oni bave politikom, nego zato što oni ispoljavaju svoja osećanja.
