Vi ste reditelj, scenarista i ilustrator filma Ruben Brandt, kolekcionar. Koliko vremena Vam je bilo potrebno za film i kako je izgledao Vaš proces rada?
U proces rada bilo je uključeno oko dve stotine ljudi, zaključno sa najmlađom glumicom od svega četiri, pet godina koja izgovara jednu rečenicu u filmu. U samom studiju od novembra 2015. godine bilo je oko pedesetak ljudi, a bilo je ljudi i van studija sa kojima sam ja održavao kontakt putem Skajpa. To znači da je u poslednje četiri godine oko stotinu ljudi aktivno radilo na filmu, što nije bilo lako, posebno za mađarske uslove. Film je prvi put predstavljen na Balkaniumu, 2012. godine, u galeriji studentskog grada - tada smo predstavili slike i priču za Rubena Brandta. Dakle, mogao bih da kažem da se na njemu radilo unazad skoro sedam godina.
Završili ste Pravni fakultet, no Vaše primarno zanimanje je slikarstvo. Kada i kako počinjete da se bavite slikanjem?
Mnogo pre Pravnog fakulteta, tačnije od četvrte godine. Još kao mali dečak sam crtao i otkrivao lepote crteža. I dan danas mi je crtež osnova skiciranja priče i svaki rad započinjem njime, čak i kada slikam velika platna akrilom. Papir i olovka su uvek pored mene. Nacrtam lik, napravim ga i onda mogu da smislim kako bi on mogao da se ponaša.
Ruben Brandt je psihoterapeut koji primenjuje terapiju umetnošću, a njega samog u košmarima progone izvesne slike velikana slikarske umetnosti. Film je svojevrsni omaž Pikasu, Maneu, Van Gogu, Botičeliju i mnogim drugima, a samo ime glavnog junaka aluzija je na Rubensa i Rembrandta. Kojim principom ste izabrali slike koje će ga proganjati?
To su slike koje su se meni nametnule dok sam razvijao priču. Hteo sam da Ruben Brandt bude u noćnim morama, ali da ga ne progone zombiji, već karakteri sa čuvenih slika. Bilo mi je zanimljivo da ti karakteri budu privlačni, da bude mala nevina Infanta Velaskezova ili Botičelijeva Venera, dakle da ne budu neki monstrumi sa Gojinih i Bošovih slika, već da se upravo divni anđeli pretvaraju u svoju suprotnost.
Osim omaža velikanima slikarstva, film obiluje asocijacijama na poznate filmove velikih reditelja poput Hičkoka i Ajzenštajna. Koji su Vaši filmski uzori i omiljeni reditelji?
Upravo oni, ali i mnogi drugi poput Kurosave, Skorsezea, Tarantina, Bunjuela... Mogao bi da nabrojim bar pedeset, šezdeset reditelja koji su uticali na mene. U filmu ima preko stotinu referenci na čuvene filmove. Gotovo u svakom drugom kadru je omaž nekom od mojih omiljenih filmova.
Izuzetno su zanimljive i muzičke numere koje se smenjuju u filmu- od Šu Šu Šumadijo Olivere Katarine do obrade pesme Toxic od Britni Spirs. Šta Vas je podstaklo na te izbore?
Pravio sam jednu audiovizuelnu simfoniju. Od samog početka smo postavili ceo film u skicama i ja sam želeo da ovaj film bude jedan audiovizuelni slalom, da bi se jednako uživalo u poketu i u muzici. S obzirom da se radi o animaciji, muzika određuje ritam. Lakše je vršiti montažu određenih scena ako i muzika ima dobre prelaze. Bilo mi je potrebno da to budu pesme koje su na mene ostavile neki utisak. Prva pesma, na primer, od Artura Honegera, Pacifik 231 je pesma o lokomotivi, najmoćnijoj sa početka dvadesetog veka u SAD i ja sam odlučio da baš ona obeleži početak, da bismo kasnije nastavili sa pesmom o Crvenkapi i vuku, te psihoterapeut kroz predstavu Crvenkapa kasnije i leči svoje pacijente. U filmu ima i dosta tvista, a to je već muzika moje mladosti.
Veronika Klačar
