Priču koja se zapravo dogodila početkom devedesetih godina Vi pričate sa jedne vremenske distance. Verovatno se u međuvremenu prikupilo dosta materijala.
Miha Mazzini: Vremenska distanca je dosta duga jer smo dugo tražili novac za film (smeh). Od prvobitne verzije scenarije do nastajanja filma ima nekih deset godina, ali sam i pre toga razmišljao kako ispričati jednu priču koja neće biti biografija, da se moram držati događaja, nego da iz više ispričanih priča sastavim jednu.
Kako je izgledao Vaš proces rada odnosno prikupljanje iskaza, a zatim i sastavljanje tih priča?
Miha Mazzini: To brisanje se dogodilo 1992. godine, no srećom dosta je nevladinih organizacija koje su imale te priče zapisane, tako da je materijala bilo puno. Nadao sam se da će neko ovu priču ispričati mnogo ranije, ali niko nije pa sam se ja javio.
Rekli ste da je bilo potrebno mnogo vremena da prikupite sredstva za ovaj film. Zašto je to bilo teško s obzirom na ovako društveno angažovanu priču?
Frenk Celarc: Kad sam pročitao ovaj scenario, pomislio sam kako bi ovu priči trebalo ispričati ne samo Slovencima, već čitavom svetu. Puno ljudi je trebalo okupiti da bi dostigli neku moć, da bi postigli nešto i ponosan sam što smo to uradili.
Osim što ste direktor fotografije, Vi ste i ko-reditelj filma. Kako je došlo do te saradnje?
Dušan Joksimović: Miha (Mazzini) i ja smo već radili zajedno na jednom kratkom filmu, pa smo se dogovorili da ovo uradimo zajedno.
Šta je ono što je Vas privuklo ovoj priči i zainteresovalo da stupite u saradnju sa Slovenijom?
Biljana Prvanović: Mi, Delirijum, dosta radimo sa Slovenijom, ovo je šest projekat koji radimo kao producenti. Priča je bila izuzetno zanimljiva i to je priča koja nas se tiče. Međutim, trebalo je vremena da ubedimo Filmski centar da donira sredstva za ovaj film.
Vi ste glas mnogih koji su prošli kroz istu priču. Kako ste reagovali kada ste prvi put pročitali scenario i kako ste se uopšte pripremali za ovu ulogu?
Judita Franković: Prvi put sam se susrela sa celom tom pričom kada su me pozvali na audiciju. Ranije nisam bila preterano informisana o tome. Tek kada sam dobila ulogu sam postala svesna priče koju ćemo ispričati i tada sam počela prikupljati informacije koje su bile prilično strašne. Dakle, ti negde dođeš, u banku ili kod doktora i kažeš da ti je potrebna pomoć, a neko ti odgovori sa Oprostite, ali Vi ne postojite. Ali, ja sam tu? Krv, meso... Žao mi je, nema Vas u sistemu. Ja se i danas naježim jer pomislim da ova priča nije priča samo tih izbrisanih nego priča svih onih koji ostaju bez identiteta i krova, svih onih izbeglica koje beže, a koje sigurno ne beže zato što im je kod kuće dobro. Mislim da je važno što smo dobili priliku da ispričamo tu priču.
Vaš lik se pojavljuje prilično kasno i do samog kraja nismo sigurni da li će pomoći glavnoj junakinji.
Sebastian Cavazza: Taj lik je sveden, neobično, kao jedan deo mozaika sistema. Ona dolazi po pomoć, on joj baš i ne pomaže, pita je da li joj trebaju pare, znači sve se svodi na... A uz to, to je i njegovo dete.
Veronika Klačar
